PORODIČNE TAJNE: đeneral Jovan Anđelković, čukun-predak



››› u vojnom pomeniku

››› u sećanju Živojina Mišića

›››  nedelju dana đeneral

›››  na Vojnoj akademiji

›››  u pomeniku znamenitih

›››   među načelnicima generalštaba

›››   u oslobodilačkim ratovima



ODLIKOVANJA:

Orden takovskog krsta sa  mačevima 2. i 3. reda


Orden belog orla 3. i 4.  reda       Crnogorski orden Danila I, za nezavisnost Crne Gore


Spomenica ratova  1876-1878.


Austrijski Orden gvozdene krune 2. reda       Turski orden medžidije III reda


Rumunska zvezda


Medalja za revnosnu službu


Medalja za vojničke vrline



Rat Srbije protiv Turske


Ađutant Anđelković



  Napomene:
- Datum rođenja Jovana Anđelkovića je u raznim izvorima dat različito; najverovatnije je u pitanju 14.juni 1840. po starom odnosno 26.juni po novom kalendaru: u rukom pisanom protokolu rođenih Saborne crkve stoji 14.(što se lako može pročitati kao 19.), dalje stoji: meseca junia (što se može pročitati kao: julia), od oca Dimitrija i majke Katerine...
- U Dvorskoj ulici u Beogradu kuću je na popisu 1862. godine imao Dimitrije Anđelković, carinski službenik; ovo se poklapa sa porodičnim predanjem o kući u ulici koja se danas zove Dragoslava Jovanovića.
- Pilzen u Austriji, jasno, jeste Plzenj u Češkoj; u doba kada je Jovan tamo "posmatrao austrijske vojne manevre" plzenjska "Škoda" je punom parom proizvodila oružje kojim je snabdevana ne samo austrougarska armija; a u Srbiji samo što ne beše buknuo rat protiv Bugarske, što bi najbližem povereniku kralja Milana svakako bilo dobro poznato. Taman zgodno. A po Jovana kobno.
- U beogradskom Istorijskom arhivu sačuvan je dokument iz 1888. godine, molba koju Upravi varoši Beograda, Kvarta Terazijskog, upućuje Draga, udovica pok. generala Anđelkovića, da za svoje Izvršno odeljenje uzme u zakup njegovu kuću u blizini Dvora, a kako bi Draga dobrim zakupom popravila svoje finansijsko stanje.
- Osim navedenih dužnosti Jovan Anđelković bio je i član prvog Odbora Čupićeve zadužbine: "Čim je dobio obaveštenje iz Orana o Čupićevom testamentu, ministar prosvete i crkvenih dela Kneževine Srbije Dimitrije Matić odredio je 21. oktobra 1871. dvanaest članova komisije čija je dužnost bila da utvrde stanje Čupićeve zaostavštine i postupe prema odredbama testamenta. Ta komisija je kasnije prerasla u Odbor Čupićeve zadužbine. U taj prvi odbor pozvani su dr Josif Pančić, Čedomilj Mijatović, Stojan Bošković, Sava Sretenović, Kosta Protić, Đorđe Maletić, Jovan Anđelković, Stojan Novaković, Milivoje Prajzović, Mata Karamarković, Jovan Pavlović i Kosta Marinković.


► Srpske Novine 21.8.1885.

► Vest o sahrani
Jovan Andjelkovic

"Moje uspomene", Živojin Mišić, Savo Skoko, Beograd 1985.

U knjizi memoara „Moje uspomene“ piše Vojvoda Živojin Mišić (o događajima u toku druge godine dopunskog kursa na Vojnoj akademiji, posle Srpsko-turskih ratova, 1879.):

„Upravnik Akademije, đeneralštabni pukovnik Jovan Anđelković, veoma ozbiljan, ćutljiv, mrkog pogleda, visokog rasta, pravilno razvijen, slabo se s kime družio. Njegovom stolu na javnom mestu retko je ko smeo prići, a još ređe sesti. Inače, pukovnik Anđelković bio je teorijski vrlo spreman.

U toku te godine, upravo između Božića i Nove godine, s mojim drugom Damjanom Popovićem bio sam pozvan na bal koji su priredili naši jevrejski trgovci. Ove balove posećivala je otmenija publika. Na ranijim zabavama upoznao sam jednu lepuškastu devojku Jevrejku i s njom rado igrao. Došao sam na bal među prvim gostima. Za prvi lans angažovah moju poznanicu. Malo pre početka tog prvog lansa u dvoranu uđe, onako ponosito, upravnik Akademije pukovnik Anđelković. Prvi korak koji je učinio bila je ponuda toj istoj lepuškastoj Jevrejki da je angažuje za prvi lans. Ona mu reče da je već angažovana. Damjan sastavi kolonu, ali na moje jade i pukovnik beše u toj koloni. U onoj jurnjavi, igrajući lans, sasvim slučajno, sudarih se s pukovnikom. Ništa ne reče, samo me mrko pogleda.

Posle nekoliko dana polagali smo u školi ispit iz matematike. Predsedavao je upravnik. Kad je došao red na mene, prvo pitanje sam otaljao i kojekako, drugo takođe, ali na trećem pitanju još u početku zapeh. Pukovnik Zdravković mučio je grdnu muku da me uputi. Obuze me neki strah od pogleda upravnika Anđelkovića i najedanput mi se pred očima na tabli stvori i ona sala za igranje, i ona lepuškasta Jevrejka i onaj karambol sa pukovnikom, tako da mi sve igraše pred očima. Malo energičnija podgurkivanja pukovnika Zdravkovića pomogoše mi da dovedem zadatak do rešenja. Ostavih kredu i krenuh na svoje mesto, a za mnom zabrujaše ljutite reči upravitelja:

- Potporučnik Mišić trebao bi malo bolje da igra oko table, daleko bolje nego na balovima.

Grom i pakao, pomislih, sad sam crkao, u to su bili uvereni i moji drugovi. Docnije, prilikom saopštavanja ispitnih beležaka, moj opšti rezultat iz matematike bio je dobar – tri. Niko nije bio srećniji od mene, niti je pukovnik Anđelković docnije imao većeg obožavaoca od mene.“


Milić Milićević, Ljubodrag Popović: „Generali vojske Kneževine i Kraljevine Srbije“
Vojnoizdavački zavod Beograd, 2003.

IZ PREDGOVORA: Od početka oslobađanja od Turske vlasti pa do kraja istorijskog perioda postojanja Srbije kao samostalne države, predano je stvarana njena naučna, umetnička i vojna elita, sa ciljem što boljeg i što uspešnijeg razvoja srpskog društva. Srpski oficiri bili su važan deo te elite.

Sa izuzetno dobrim obrazovanjem stečenim što u pruskim, ruskim i drugim evropskim vojnim školama, što na odličnoj srpskoj vojnoj akademiji, oni su osećali dužnost da čitavog života usavršavaju svoja znanja i veštine, da objavljuju prosvetna i stručna dela, kao i da prenose znanje mlađim naraštajima. Srbija je žurila da se maksimalno izobrazi i osposobi za ravnopravan život među državama svog šireg okruženja.

U ovom perioda srpska vojska je dala 52 generala, proizvodeći u taj najviši čin samo mali broj najboljih, a u ratnim godinama i najhrabrijih, najzaslužnijih. U vojskama evropskih sila generali su bili znatno brojniji u odnosu na ukupan broj vojnika, a srpski generalski kor po brojnosti nije prednjačio ni u odnosu na ostale male balkanske države.

Po životnoj dobi srpski generali bili su relativno mladi, naime ovaj čin sticao se sa prosečno 55 godina života. (J.A. postao general sa tek navršenih 45 godina).

Srbija je u ovom periodu bila izrazito agrarna zemlja. Međutim, ovaj ruralni karakter nije se bitno odražavao na najviši krug njene vojske: samo trećina generala bila je poreklom sa sela.

Veliki stepen naslednosti ratničkog, vojničkog poziva karakterisao je vojsku Kneževine i Kraljevine Srbije; neki generali vodili su poreklo i od ustaničkih vođa. Skoro trećina generalskih porodica dala je oficirski izdanak, a i brakovi su sklapani unutar ovog segmenta društva.

Glavni razlog čestih udaja oficirskih kćeri za mladiće iz vojničke profesije ležao je u svesnoj tendenciji da se oficirski kor omeđi u okvire jedne vojničke elite. Tome su doprinosili i propisi prema kojima je neko od supružnika pre sklapanja budućeg braka bio dužan da položi novčanu kauciju, pri čemu je kaucija predviđena za oficirske kćeri bila dva do tri puta manja nego za devojke iz neke građanske kuće.

Prvi srpski generali, međutim, ženili su se po pravilu gradskim devojkama poreklom iz činovničkog i trgovačkog staleža, a ređe iz kuća slobodnih profesija pa i vojnika.

Generali vojske Srbije imali su izuzetno obrazovanje, i upravo taj visok stepen obrazovanosti bio je najznačajnija odlika domaćeg generalskog kora. Po stepenu prosvećenosti generali su u pravom smislu te reči bili elita elite srpske države i društva.

Napredni oblici života tadašnje Srbije gotovo da nisu mogli proći bez ponekog predstavnika iz generalskog kruga. Visok nivo vojnog i opšteg obrazovanja, kao i znanje jezika, omogućavali su generalima da se, uz vojnu i pedagošku delatnost, ogledaju i u mnogim drugim oblastima naučnog, kulturnog pa i političkog života, a ponajviše u spisateljstvu. Za pola veka iza srpskih generala ostalo je stotine objavljenih bibliografskih jedinica većeg ili manjeg obima. Najvećim delom njihova pisana dela bila su u vezi sa vojnom tematikom, istoriografijom, no ima vrednih dela i iz oblasti etnografije, prirodnih nauka, tehnike, finansija, pa i poneki putopis. Bavili su se i prevodilaštvom, što svedoči o stalnoj jezičkoj pa i civilizacijskoj vezi sa Evropom.

Neprestana prisutnost u kulturnom životu Srbije, članstvo u raznim naučnim, strukovnim i dobrotvornim društvima (J.A. bio je član upravnog odbora Čupićeve zadužbine), činili su život generala veoma javnim, što je neretko vodilo i političkom angažmanu. Težnja da vojska i politika budu strogo omeđene bila je plemenita želja a nikako stvarnost. Kako ni sticanje ovog čina često nije prolazilo bez učešća politike, može se reći da su generali bili ostrvo ali skoro uvek u nekom političkom moru. Njegove struje neretko su ga potapale u penziju, a katkad ga i lišavale života.

Iako su učestvovali u političkom i kulturnom životu, srpski generali su nadasve bili ljudi bojnog polja. Ratna vreva doticala je sve njih, a neki su, s promenljivom srećom, učestvovali u svih šest ratova Kneževine i Kraljevine Srbije.

Srpski generali imali su moć i ugled. Sticali su ordenje i razne druge počasti, ali nad tim hodom slave i sjaja stajao je uvek jedan oblak: nisu se mogli smatrati bogatim ljudima; njihov život više je bio skroman nego u blagostanju.

Pored osnovne plate oficiri su dobijali dodatak za konja i za „momka“, a general na dužnosti komandanta divizije ili brigade imao bi dodatne prinadležnosti. Ipak, plate srpskih generala, koje se decenijama nisu menjale i koje su često kasnile, bile su jedva dovoljne; čak i rumunski i bugarski generali bili su oko 40% više plaćeni. Za razliku od generala iz okolnih zemalja, koji su po pravilu imali i značajni materijalni dodatak za stan, stanarina srpskog generala bila je njegova briga. Napokon, za razliku od svojih inostranih kolega, srpski generali živeli su isključivo od vojničkog prihoda.

Oficirsku službu pratile su i stalne seobe. Kćeri je trebalo udavati, sinove – često takođe oficire – opremati uniformom, konjem. Sve u svemu, prihod generala bio je nategnut i za domaće uslove, a u evropskim razmerama naš general bio je gotovo puki siromašak.

Naši generali bili su opšteprihvaćene ličnosti u srpskoj državi i društvu i kao takvi često izloženi pogledu svojih savremenika koji su, osim sjaja uniforme i ordenja, dobro zapažali i njihove ljudske osobine, kako vrline: hrabrost, obrazovanje, angažovanost, tako i mane; a od mana srpskih generala najuočljivija bila je njihova jogunasta sujeta, gotovo negovana kao shvatanje oficirske časti. Savremenici su uočili i druge „generalske“ mane: tretiranje svega, pa i beskorisnih informacija, kao tajne; rasejanost i sklonost komplikovanju svakog posla uočavane su kod sedih generalskih glava. Poznate su bile i njihove strasti kao što su lov, ribolov ili baštovanstvo, pa i njihovi konji poimence.

Srpski generali bili su ljudi sa sjajnom uniformom, velikim delima i često praznom kesom. Imali su čast da budu avangarda svoje zemlje u zamahu njenog razvoja, i obavezu da učestvuju i prate sve što se u njoj i oko nje zbivalo. Ove suprotnosti stvarale od ljudi generale, a od generala ipak samo ljude.

JOVAN ANĐELKOVIĆ: LIČNI PODACI
Rođen je u Beogradu 19. jula 1940, a preminuo u Plzenu 16. avgusta 1885. godine.

ŠKOLOVANJE I USAVRŠAVANJE U STRUCI
Osnovnu školu i četiri razreda gimnazije završio je u Beogradu. Artiljerijsku školu upisao je 1855. (3. klasa), a završio 19. avgusta 1860. kao prvi od jedanaest pitomaca. Po završetku Akademije poslat je na usavršavanje u Petrograd, gde je proveo tri meseca.

UNAPREĐENJE U ČINOVE
Potporučnik (generalštabni), 19. avgusta 1860.
Poručnik, 30. jula 1862.
Kapetan 2. klase, 1. januara 1866.
Kapetan 1. klase, 1. januara 1870.
Major, 1. januara 1873.
Potpukovnik, 10. marta 1876.
Pukovnik, 10. avgusta 1879.
General, 10. avgusta 1885.

DUŽNOSTI
Prilikom bombardovanja Beograda, 1862. godine, postavljen je za ađutanta Ranka Alimpića, komandanta desnog krila odbrane grada.
U periodu od 1872. do 1882. bio je dejstvujući  ađutant kneza Milana. Istu dužnost, u svojstvu počasnog ađutanta, obavljao je do smrti.
Od početka Srpsko-turskog rata, 1876. do kraja jula iste godine bio je načelnik Štaba Južnomoravske vojske. Učestvovao je u bici na Mramoru, jula 1876. godine. U maju 1877. određen je za načelnika štaba Drinskog kora. U drugom ratu, 1877, do 7. januara 1878. godine bio je načelnik Operativnog odeljenja Vrhovne komande.
Nakon srpsko-turskih ratova postavljen je za vršioca dužnosti pomoćnika načelnika Glavnog generalštaba, potom, 1881. premešten je na mesto vršioca dužnosti komandanta Drinskog korpusa, odnosno komandanta Drinske divizije. Na ovom položaju ostao je do početka 1883, kada je preimenovan na dužnost načelnika štaba komande Aktivne vojske. Januara 1884. vratio se u trupu, kao komandant Šumadijske divizijske oblasti.
U jesen 1885. poslat je kao izaslanik na austrijske manevre u Pilzen.* Tu ga je, samo sedam dana po sticanju generalskog čina, zatekla i smrt.
U Artiljerijskoj školi, budućoj Akademiji u tri navrata (7. oktobra 1868-1873; 21. maja 1879-1. oktobra 1879; 20. februara 1883-28. oktobra 1883) predavao je strategiju i istoriju ratne veštine. Od 21. maja do 1. oktobra 1879. bio je i njen upravnik.

ODLIKOVANJA
Domaća:
Orden belog orla 3. i 4. reda
Orden takovskog krsta sa mačevima 2. i 3. reda
Medalja za vojničke vrline
Zlatna medalja za revnosnu službu
Spomenica ratova 1876-1878.
Strana:
Austrijsko – Orden gvozdene krune 2. reda
Tursko – Orden medžidije 3. reda
Crnogorsko – Orden Danila 1. reda
Rumunsko – Orden zvezde 3. reda

BIBLIOGRAFIJA RADOVA (detaljna, navedena na str.28 i 30)


Nekoliko navoda iz Spomenice sedamdesetpetogodišnjice Vojne akademije, Beograd, 1925.

„...10. jula 1879. godine ministar vojni, đeneralštabni potpukovnik Jovan Mišković, pozvao je upravu Artileriske škole da od svojih profesora sastavi komisiju i ova izradi projekt za preustrojstvo škole, dajući pri tom, sa svoje strane, osnove za ovo preustrojstvo, među kojima je, naročito, isticao podelu na dva kursa, s tim, da na viši kurs mogu stupiti oficiri posle dvogodišnje službe u „frontu“, pošto polože „propisni ispit i imaju propisana svojstva“.

Prema ovome naređenju profesorski savet pod predsedništvom upravitelja Artileriske škole, Đeneralštabnog porpukovnika Jovana Anđelkovića, izradio je projekt Zakona za ustrojstvo Vojne akademije. Ovaj je projekt izglasala Narodna Skupština (u Nišu) a 18. januara 1880. godine dobio je i najvišu potvrdu Knjaza Milana Obrenovića. Ovo je bio zakon koji je otvorio novu fazu života i rada kojom Artileriska škola 1880. godine postaje Vojna akademija. On je bio izraz velike potrebe za reorganizacijom ove jedine naše vojne škole na osnovi velikog iskustva, sređivanog u toku trideset godina rada Artileriske škole.

Vojna akademija dobila je sada tačnije određen i jasnije izražen zadatak: ona je naučni i vaspitni zavod za spremanje mladića za oficire kao i za davanje višeg vojnog obrazovanja mlađim oficirima. Ona ima dve škole: niža je sa trogodišnjim a Viša sa dvogodišnjim kursom. Niža je škola univerzalnog tipa i daje vojničku spremu za oficire svih rodova vojske. Na Višoj, pak, školi postoje tri odseka za specijalisanje više spreme: đeneralštabnih, inžinjerskih i artileriskih oficira...“

„...† Đeneral Jovan Anđelković, najbolji pitomac 3. klase  Artileriske škole, petogodišnjeg kursa, postao oficir, đeneralštabni, 19. avgusta 1860. godine. Bio je Upravitelj Vojne akademije od 21. maja do 1. oktobra 1879. godine, pored redovne dužnosti. Bio je i profesor; predavao je od 7. oktobra 1868. do 1873. godine, od 21. maja do 1. oktobra 1879. i od 20. februara do 26. oktobra 1883. godine: Strategiju i Istoriju ratne veštine. Umro je 16. avgusta 1885. godine u Plzenu, u Češkoj, kao komandant Šumadiske Diviziske Oblasti i izaslanik na austro-ugarskim vojnim manevrima.“

„...U pogledu vojničkog vaspitanja i nastave Artileriska škola imala je svoju naročitu „Uredbu“ od 6. marta 1850. godine...ono što se neposredno tiče discipline: Predviđeno je da se prilikom izora pitomaca za Artilerisku Školu obrati naročita pažnja na njihovo vladanje u građanstvu i da izbor bude strog i nepristrasan, „Jer, ovde se je radilo na ustanovljenju jednog zavoda, jedne primerne škole iz koje treba da izlaze oficiri čiji rad ima velikog uticaja na budućnost Otadžbine i na čiju službu može docnije da se osloni Njegova Kneževska Svetlost“.
Boravak jednog pitomca u školi predviđen je na 4-5 godina, dakle vreme potpuno dovoljno da iz škole izađu spremni i potpuno disciplinovani oficiri.
Neuredni i nebrižljivi pitomci otpuštani su iz zavoda za svagda, po predlogu Upravitelja; Upravitelj je jedan viši oficir („štabs ili ober oficir“) čije su zapovesti bili dužni slušati svi pitomci...“

„Da bi pitomci odgovorili namereniju Praviteljstva i da bi mogli služiti celome Voinstvu na obrazac: treba da se svakad kod kuće i izvan ove primerno vladaju. Ovu čest zaslužiti će oni samo onda ako se budu odlikovali blagonaravijem, otečestvoljubijem, učenjem i disciplinom. Njegova Svetlost sa svim Praviteljstvom očekuje da iz ovoga zavedenija izađu vredni oficiri, kadri služiti Otečestvu i braniti ga vešto, god kad bi se ono i u najvećoj opasnosti nalazilo. Neka dakle pitomci nikad ne izgube iz vida celj i zadatak ove škole. Neka po sebi za svakad zapamte, da čest i slava ovoga zavedenija ponaviše od njihovog vladanja zavisi, i da su dužni na sebe paziti, da ne bi koji od nji uvredio čest i dobro ime škole. Neka bratski žive među sobom i s celim Voinstvom Srpskim, bez gordosti i bez sebičnosti, neka jedan drugoga potpomažu, kao verni drugovi i braća jedne familije; duh taj uzajamne ljubavi neka prenesu sobom u Voinstvo, kad stupe u službu kao oficiri, jer u ratu treba da sve časti Vojske sebe uzajmno potpomažu; i često jedna čast za drugu mora se žertvovati; zato neka već sad daju dokazateljstvo, da su jedna srodna čast Srpskog Voinstva i pravi sinovi Majke Srbije.“



.
Milan Đ. Milićević

„Dodatak pomeniku znamenitih ljudi u srpskoga naroda
 koji su preminuli do kraja 1900.g“
Izdanje Čupićeve zadužbine 45
U Beogradu 1901,
Reprint „Slovo ljubve“ 1979, str.10

Anđelković Jovan
đeneral

Anđelković Jovan rođen je u Beogradu 19. jula 1840, a preminuo je u Pilzenu u Austriji 14. avgusta 1885.

Anđelković je svršio u Beogradu osnovnu školu, četiri razreda gimnazije, i petogodišnji tečaj vojne Akademije, a proveo je tri meseca i u Petrogradu.

Pored svog maternjeg jezika, znao je nemački i francuski, a razumevao je i ruski.

Godine 1860, avgusta 19, postao je đeneralštabni potporučnik; Godine 1862, jula 30, poručnik; Godine 1866, januara 1, kapetan II kl.; Godine 1870, januara 1, kapetan I kl.; Godine 1873, januara 1, postao je major; Godine 1876, marta10, potpukovnik; Godine 1879, avgusta 10, pukovnik; Godine 1885, avgusta 10, đeneral.

Godine 1862, za bombardanja varoši Beograda, bio je ađutant komandantu desnog krila odbrane Beograda. Godine 1872 bio je ađutant Nj. Sv. Kneza Milana. Godine 1876, u prvom ratu protiv Turaka, bio je šef štaba Južnomoravske vojske do kraja meseca jula; a od meseca septembra do maja 1877 bio je šef Drinskog kora. Godine 1876 bio je u bitci na Mramoru 20 juna, i u prepadu na Mramoru 23 jula. U drugom ratu, godine 1877, bio je načelnik operativne kancelarije u Vrhovnoj komandi do 7 januara 1878. Godine 1879 vršio je dužnost upravnika vojne Akademije.

Godine 1855 poslan je bio u Austriju na vojne manevre, i tada, u mestu Pilzenu, 14 avgusta, preminu na prečac. Telo njegovo opevao je pravoslavni ruski sveštenik u prisustvu Nj. V. Cara Franje Josifa, Bugarskog Kneza, i viših oficira austrijskih, pa je odonuda preneseno ovamo i u Beogradskom groblju saranjeno.

Anđelković je ima ova odličija: Belog orla IV reda*; Takovski krst s mačevima III reda*; Zlatnu medalju za revnosnu službu; Spomenicu za rat 1876, 1877, 1878; Turski orden medžidije III reda; Crnogorski orden Danila I, za nezavisnost Crne Gore, i Rumunski orden zvezdu III reda.“


„NAČELNICI GENERALŠTABA 1876.-200.“, Velimir Ivetić, Beograd 2000.
-Đeneral JOVAN D. ANĐELKOVIĆ-
vršilac dužnosti načelnika Glavnog đeneralštaba 1880.-1882.

Rođen je u Beogradu 31. jula 1840, a umro u Plzenju (Češka) 1885. godine.

Nakon završetka četvrtog razreda gimnazije, stupio je 1855. godine u Artiljerijsku školu, koju je završio kao prvi u rangu treće klase 1860. godine, kada je proizveden u čin đeneralštabnog potporučnika. U čin majora unapređen je 1873, potpukovnika 1876, pukovnika 1879. i đenerala 1885. godine.

Važnije dužnosti: ađutant komandanta desnog krila Odbrane 1862. godine, ađutant kneza Milana, načelnik Štaba Južnomoravske vojske 1876. godine, načelnik Štaba Drinskog korpusa, načelnik Operativnog odeljenja Štaba Vrhovne kompande 1877.-1878. godine, profesor i upravnik Vojne akademije i dr.

Objavio je više članaka i knjiga: „Bosna po Rostkijeviću“ (1876), „Pojmovi iz ratovodstva“ (1876), „Trojanski rat“ (1882), „Beleške iz vojne istorije“ (iz „Ratnika“, knj. 7,8,11 i 12 iz 1882. i 1884).

Odlikovan je Ordenom takovskog krsta sa mačevima trećeg stepena, Ordenom takovskog krsta petog stepena, ordenom belog orla četvrtog stepena, Ordenom Danila Prvog, Zlatnom medaljom za revnosnu službu u ratovima, Spomenicom ratova 1876-1878; te rumunskom Zvezdom trećeg i stepena i turskim Ordenom Medžidije trećeg stepena.



Orden Takovskog krsta

Medalje za revnosnu službu