Pavin kofer tajni

Elem

Moj deda Jovan Ljubomira Rajičić rođen je (9.)22.12.1908. u Nišu. U istom gradu petnaestak meseci kasnije (21.3.)3.4.1910. rođen je i njegov mlađi brat Dušan. Oni, međutim, nisu rođeni kao Rajičići. Njihov biološki otac bio je Pavin nevenčani muž Zare. Vojničina. Junak.

Pavin kofer tajni

Svetozar Zare Anđelković rođen je u Beogradu 4. ili 22. februara 1883. kao sin “čuvenog četničkog ratnika, omiljenog i poštovanog generala Jovana (Dimitrija) Anđelkovića”.¹ U Beogradu je završio gimnaziju, a potom sa 33. klasom vojnu akademiju (trogodišnji niži kurs). Sa akademije je izašao sa činom potporučnika, a ubrzo potom proizveden je u potporučnika konjičkog puka Kraljevske garde. Mora da je bio baš zgodan, na konju, gardijska uniforma, sjajna duga sablja...

Elem, najkasnije početkom 1908. naš se junak upustio u vezu sa pozorišnom glumicom Pavom Slukom; ta veza je, verovatno uz velike otpore a možda i sasvim u tajnosti, opstajala godinama. (1913. g, neposredno pre Drugog balkanskog (tj. Srpsko – bugarskog) rata, kada je Jovan imao 5 a Dušan 3 godine, Zare piše Pavi iz Kumanova, i kaže: “Poljubi Jovana i Dušana. Pozdrav, Zare.” Dopisnicu adresira na pozorište u Požarevcu, a naslovljava je njenim devojačkim prezimenom u vreme kada je ona uveliko bila Rajičićka. Možda Zare to nije znao, možda je ignorisao.² Bračna veza gardijskog oficira i glumice, pritom Slovakinje, početkom veka bila je staleški neprihvatljiva; ovo je u još većoj meri važilo u generaciji Zaretovog oca, pogotovu za najviše oficire među koje se generalštabni oficir gospodin otac ubrajao, i ne može se zvati "nepisanim pravilom". Naime, od druge polovine 19. veka Srbija je imala čak i Zakon o ženidbi oficira, i mnogo se polagalo u stvaranje elite na ovaj način.³

U prvom balkanskom (srpsko - turskom) ratu Zare je zaradio zlatnu medalju za hrabrost, a u drugom Karađorđevu zvezdu sa mačevima četvrtog stepena. U prvom svetskom ratu je zaslužio još jednu zvezdu ali sjajniju - trećeg stepena. “U svima ratovima bio je komandant eskadrona… neverovatno hrabar i energičan oficir… uvek sa svojim vojnicima… živeći životom pravog vojnika i ratnika.” U svetskom ratu (prilikom povlačenja vojske i naroda) teško je ranjen u desnu nogu, koju su mu operativno skratili za 6 centimetara, ali koja nikada nije sasvim izlečena… tuberkuloza kostiju… opšta slabost. Penzionisan je 1923. g. kao (konjički) major.

U godinama u kojima se dragi Zare još povlačio po njenom životu, Pava je igrala u Jagodini i niškim pozorištima, “Sinđelić” i “Joakim Vujić”, ali i u drugim srpskim putujućim pozorištima. Jedan od najuspešnijih pozorišnih radnika svog vremena, Beograđanin Ljubomir Rajičić Čvrga, tada je vodio putujuće pozorište “Gundulić” koje se vezuje za Zaječar. Pavin prvi venčani muž. Sačuvana je nedatirana fotografija sa venčanja, ali o braku sa njim nema u Pavinom koferčetu nikakvih dokumenata. Nema ni zabeleški, ni prepiske.

Posle rata, 1920, Pava je sinove u Novom Sadu prijavila upravi grada kao Rajičićeve, sa dva svedoka, a krštenice nije imala jer su, kako je izjavila, Bugari spalili matične knjige. Ona stupa pred birokratiju kao udata, ali gde je tada bio Rajičić? U svojim školskim svedočanstvima i Jovan i Dušan navode njega kao oca, i to već 1922. kao pokojnog(!) upravitelja pozorišta… Čvrga je, međutim, bio vrlo živ i aktivan sve do 1943. kada je umro u Beogradu (podaci Muzeja pozorišne umetnosti, podržani podacima SNP-a u NS). I Pava se mnogo pre Rajičićeve smrti vodi kao udovica Rajičićka. Neobaveštenost ili bizarna osveta? Verovatno se radi samo o tome da je samohrana majka kao "udovica" mogla da polaže prava na društvenu pomoć, dok to „raspuštenica“ ne bi mogla.

Postoji dakle (pokojni) “otac”, a postoji i “tata”. 24.4.1927. kada je odnekle stigao u Beograd, moj deda Jovan, tek punoletan, piše majci (Pavi Almažanović) u Skoplje: “Bio sam kod tate. Milica je porasla, a tata se kaje.” Ko je tata? Po podacima iz muzeja Rajičić je te ’27. živeo u Nišu (od ’21. do ’29.). Almažanović je nesumnjivo boravio u Novom Sadu, kao stalni glumac SNP-a.⁴ Anđelković je, pak, od penzionisanja 1923. do smrti 17.12.1929. živeo u Beogradu. A ko je Milica? „Kada je umro, Svetozar je za sobom ostavio ženu i sedmogodišnju^1a ćerkicu, u svojoj kući u Vojvode Dragomira.“⁵

Da se Tata, ko god bio, bolje pokajao, ne bi se, pretpostavljam, majka i sin(ovi) zaverili na ćutanje pred pokoljenjima. Taja je poništen.

Vila koja se danas nalazi na tačnoj adresi u Vojvode Dragomira očito je bila reprezentativna, mada je stilski nejasna. 2005. bila je jako zapuštena, a glavni deo kuće bio je prazan. U onom bočnom krilu gde su verovatno nekada bili stanovi za poslugu i dalje se živelo (dva interfona, jedno poštansko sanduče, neka prezimena). Ubrzo potom počela je restauracija, a rekla bih da je obavljena verno prvobitnom izgledu kuće. Bez želje da uznemiravamo ukućane, nagađamo: ako su ženica i ćerčica posle smrti junaka i ostale u toj kući, narodna vlast je sigurno posle ‘45. na poseban način uvažila njihov "pedigre".

Pava. Rođena je 28.12.1887. pod Austrougarskom, u Silbašu kod Novog Sada, kao treće dete Pavela Sluke (krojača) i Julijane, oboje Slovaci, Nazareni. No, to je bilo vreme romantizma, „panslavizma“, a susedna slobodna Srbija je bila potencijalno utočište za pokoljenja rođena pod Austrougarskom. Pava je (možda naknadno) krštena kao pravoslavna, imenom Vidosava, kum na krštenju bio je Borivoje Beković iz Beograda.⁶ Kada je oko 1904. godine njen stariji brat (Vlajko Ljudević Sluka) prebegao u Srbiju da bi izbegao regrutaciju u carsku vojsku, uzeo je Bekovićevo prezime a ime Miodrag, i otišao u glumce. Tada je i Pava (17 g.) zbrisala za njim. Kasnije je Nušić pisao o preranoj tragičnoj smrti velikana srpskog glumišta Miodraga Bekovića Sluke, koji je u 33. godini ostavio kosti pored nekog prištinskog plota prilikom povlačenja prema Albaniji.⁷

One 1923. kada je Anđelković penzionisan, Pava se udala i drugi put, za glumca Radenka Almažanovića, prvaka Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu, a taj brak je 1929. crkveno razveden u njenu korist, zbog preljube muža. To je značilo da ona zadržava obraz i pravo da se ponovo uda, a on gubi i jedno i drugo. Ovo je ilustrativno u pogledu njene borbenosti, a zanimljivo i stoga što je te papire ostavila, dok o braku sa Rajičićem - ni slova. No, posle razvoda sa Almažanovićem ponovo se preziva Rajičić. Kao sinovi.

Igrala je u mnogim pozorištima u zemlji, a za 25 godina umetničkog rada, 1930. godine, pored džaka telegrama i čestitki, dobila je i Orden Svetog Save četvrtog reda. I telegram - čestitku upućenu iz Sremskih Karlovaca potpisanu “Ljubomir”.

Povodom ovog jubileja rekla je u intervjuu niškom "Vremenu" kako je za Niš i početak karijere vezuju uspomene na prvu ljubav i brak ali da u tome nije imala sreće. Neki Nikezić, vojni sveštenik, osetio se prozvanim kada je to pročitao i pisao joj potom da kaže kako je onomad 8 godina služio u Nišu te je, po pitanju te njene loše sreće, nešto “valjda sasvim drugačije čuo”, te ako je tako da će ona znati o čemu se radi, pa neka mu piše.⁸

Fatalna Pava, svojeglava, strasna, nemoguća i neuništiva Pava. Mnoge je živote, uključujući i sopstveni, zakuvala. Nadživela je sve svoje voljene. Izgubila je brata, sinove, sestru, bratanicu, nadživela muževe. Radeći ono što voli, živela je u skoro svim republikama bivše Jugoslavije, dobijala priznanja. Preživela je tolike ratove, i političke i druge progone. Upoznala je praunuke. Ona je opstajala, do duboke starosti i zaborava. A pokolenjima je zaveštala ćutanja i - kartonski kofer tajni.

PORODIČNE TAJNE
"klikom" na fotografiju odlazite dalje... Jovan Rajičić 1908-1967 Svetozar Anđelković 1883-1929 Jovan Anđelković 1840-1885 Pava Sluka Rajičić 1887-1972 Ljubomir Rajičić Čvrga 1871-1943	"klikom" na zadebljani tekst odlazite dalje... Elem Moj deda Jovan Ljubomira Rajičić rođen je (9.)22.12.1908. u Nišu. U istom gradu petnaestak meseci kasnije (21.3.)3.4.1910. rođen je i njegov mlađi brat Dušan. Oni, međutim, nisu rođeni kao Rajičići. Njihov biološki otac bio je Pavin nevenčani muž Zare. Vojničina. Junak. Pavin kofer tajni Svetozar Zare Anđelković rođen je u Beogradu 4. ili 22. februara 1883. kao sin “čuvenog četničkog ratnika, omiljenog i poštovanog generala Jovana (Dimitrija) Anđelkovića”.¹ U Beogradu je završio gimnaziju, a potom sa 33. klasom vojnu akademiju (trogodišnji niži kurs). Sa akademije je izašao sa činom potporučnika, a ubrzo potom proizveden je u potporučnika konjičkog puka Kraljevske garde. Mora da je bio baš zgodan, na konju, gardijska uniforma, sjajna duga sablja... Elem, najkasnije početkom 1908. naš se junak upustio u vezu sa pozorišnom glumicom Pavom Slukom; ta veza je, verovatno uz velike otpore a možda i sasvim u tajnosti, opstajala godinama. (1913. g, neposredno pre Drugog balkanskog (tj. Srpsko – bugarskog) rata, kada je Jovan imao 5 a Dušan 3 godine, Zare piše Pavi iz Kumanova, i kaže: “Poljubi Jovana i Dušana. Pozdrav, Zare.” Dopisnicu adresira na pozorište u Požarevcu, a naslovljava je njenim devojačkim prezimenom u vreme kada je ona uveliko bila Rajičićka. Možda Zare to nije znao, možda je ignorisao.² Bračna veza gardijskog oficira i glumice, pritom Slovakinje, početkom veka bila je staleški neprihvatljiva; ovo je u još većoj meri važilo u generaciji Zaretovog oca, pogotovu za najviše oficire među koje se generalštabni oficir gospodin otac ubrajao, i ne može se zvati "nepisanim pravilom". Naime, od druge polovine 19. veka Srbija je imala čak i Zakon o ženidbi oficira, i mnogo se polagalo u stvaranje elite na ovaj način.³ U prvom balkanskom (srpsko - turskom) ratu Zare je zaradio zlatnu medalju za hrabrost, a u drugom Karađorđevu zvezdu sa mačevima četvrtog stepena. U prvom svetskom ratu je zaslužio još jednu zvezdu ali sjajniju - trećeg stepena. “U svima ratovima bio je komandant eskadrona… neverovatno hrabar i energičan oficir… uvek sa svojim vojnicima… živeći životom pravog vojnika i ratnika.” U svetskom ratu (prilikom povlačenja vojske i naroda) teško je ranjen u desnu nogu, koju su mu operativno skratili za 6 centimetara, ali koja nikada nije sasvim izlečena… tuberkuloza kostiju… opšta slabost. Penzionisan je 1923. g. kao (konjički) major. U godinama u kojima se dragi Zare još povlačio po njenom životu, Pava je igrala u Jagodini i niškim pozorištima, “Sinđelić” i “Joakim Vujić”, ali i u drugim srpskim putujućim pozorištima. Jedan od najuspešnijih pozorišnih radnika svog vremena, Beograđanin Ljubomir Rajičić Čvrga, tada je vodio putujuće pozorište “Gundulić” koje se vezuje za Zaječar. Pavin prvi venčani muž. Sačuvana je nedatirana fotografija sa venčanja, ali o braku sa njim nema u Pavinom koferčetu nikakvih dokumenata. Nema ni zabeleški, ni prepiske. Posle rata, 1920, Pava je sinove u Novom Sadu prijavila upravi grada kao Rajičićeve, sa dva svedoka, a krštenice nije imala jer su, kako je izjavila, Bugari spalili matične knjige. Ona stupa pred birokratiju kao udata, ali gde je tada bio Rajičić? U svojim školskim svedočanstvima i Jovan i Dušan navode njega kao oca, i to već 1922. kao pokojnog(!) upravitelja pozorišta… Čvrga je, međutim, bio vrlo živ i aktivan sve do 1943. kada je umro u Beogradu (podaci Muzeja pozorišne umetnosti, podržani podacima SNP-a u NS). I Pava se mnogo pre Rajičićeve smrti vodi kao udovica Rajičićka. Neobaveštenost ili bizarna osveta? Verovatno se radi samo o tome da je samohrana majka kao "udovica" mogla da polaže prava na društvenu pomoć, dok to „raspuštenica“ ne bi mogla. Postoji dakle (pokojni) “otac”, a postoji i “tata”. 24.4.1927. kada je odnekle stigao u Beograd, moj deda Jovan, tek punoletan, piše majci (Pavi Almažanović) u Skoplje: “Bio sam kod tate. Milica je porasla, a tata se kaje.” Ko je tata? Po podacima iz muzeja Rajičić je te ’27. živeo u Nišu (od ’21. do ’29.). Almažanović je nesumnjivo boravio u Novom Sadu, kao stalni glumac SNP-a.⁴ Anđelković je, pak, od penzionisanja 1923. do smrti 17.12.1929. živeo u Beogradu. A ko je Milica? „Kada je umro, Svetozar je za sobom ostavio ženu i sedmogodišnju^1a ćerkicu, u svojoj kući u Vojvode Dragomira.“⁵ Da se Tata, ko god bio, bolje pokajao, ne bi se, pretpostavljam, majka i sin(ovi) zaverili na ćutanje pred pokoljenjima. Taja je poništen. Vila koja se danas nalazi na tačnoj adresi u Vojvode Dragomira očito je bila reprezentativna, mada je stilski nejasna. 2005. bila je jako zapuštena, a glavni deo kuće bio je prazan. U onom bočnom krilu gde su verovatno nekada bili stanovi za poslugu i dalje se živelo (dva interfona, jedno poštansko sanduče, neka prezimena). Ubrzo potom počela je restauracija, a rekla bih da je obavljena verno prvobitnom izgledu kuće. Bez želje da uznemiravamo ukućane, nagađamo: ako su ženica i ćerčica posle smrti junaka i ostale u toj kući, narodna vlast je sigurno posle ‘45. na poseban način uvažila njihov "pedigre". Pava. Rođena je 28.12.1887. pod Austrougarskom, u Silbašu kod Novog Sada, kao treće dete Pavela Sluke (krojača) i Julijane, oboje Slovaci, Nazareni. No, to je bilo vreme romantizma, „panslavizma“, a susedna slobodna Srbija je bila potencijalno utočište za pokoljenja rođena pod Austrougarskom. Pava je (možda naknadno) krštena kao pravoslavna, imenom Vidosava, kum na krštenju bio je Borivoje Beković iz Beograda.⁶ Kada je oko 1904. godine njen stariji brat (Vlajko Ljudević Sluka) prebegao u Srbiju da bi izbegao regrutaciju u carsku vojsku, uzeo je Bekovićevo prezime a ime Miodrag, i otišao u glumce. Tada je i Pava (17 g.) zbrisala za njim. Kasnije je Nušić pisao o preranoj tragičnoj smrti velikana srpskog glumišta Miodraga Bekovića Sluke, koji je u 33. godini ostavio kosti pored nekog prištinskog plota prilikom povlačenja prema Albaniji.⁷ One 1923. kada je Anđelković penzionisan, Pava se udala i drugi put, za glumca Radenka Almažanovića, prvaka Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu, a taj brak je 1929. crkveno razveden u njenu korist, zbog preljube muža. To je značilo da ona zadržava obraz i pravo da se ponovo uda, a on gubi i jedno i drugo. Ovo je ilustrativno u pogledu njene borbenosti, a zanimljivo i stoga što je te papire ostavila, dok o braku sa Rajičićem - ni slova. No, posle razvoda sa Almažanovićem ponovo se preziva Rajičić. Kao sinovi. Igrala je u mnogim pozorištima u zemlji, a za 25 godina umetničkog rada, 1930. godine, pored džaka telegrama i čestitki, dobila je i Orden Svetog Save četvrtog reda. I telegram - čestitku upućenu iz Sremskih Karlovaca potpisanu “Ljubomir”. Povodom ovog jubileja rekla je u intervjuu niškom "Vremenu" kako je za Niš i početak karijere vezuju uspomene na prvu ljubav i brak ali da u tome nije imala sreće. Neki Nikezić, vojni sveštenik, osetio se prozvanim kada je to pročitao i pisao joj potom da kaže kako je onomad 8 godina služio u Nišu te je, po pitanju te njene loše sreće, nešto “valjda sasvim drugačije čuo”, te ako je tako da će ona znati o čemu se radi, pa neka mu piše.⁸ Fatalna Pava, svojeglava, strasna, nemoguća i neuništiva Pava. Mnoge je živote, uključujući i sopstveni, zakuvala. Nadživela je sve svoje voljene. Izgubila je brata, sinove, sestru, bratanicu, nadživela muževe. Radeći ono što voli, živela je u skoro svim republikama bivše Jugoslavije, dobijala priznanja. Preživela je tolike ratove, i političke i druge progone. Upoznala je praunuke. Ona je opstajala, do duboke starosti i zaborava. A pokolenjima je zaveštala ćutanja i - kartonski kofer tajni.	NAPOMENE IZ TEKSTA: 1) Po svoj prilici, novinar koji je u „Vremenu“ pisao nekrolog pokojnom Zaretu pobrkao je dva ratnika Jovana Anđelkovića; onaj četnički ratnik biće da je bio bugarski knez Ivan Angelov Kulin – u Srbiji poznat kao Jovan Anđelković. Naš Jovan ni u kom slučaju nije bio četnički, nego školovani, đeneralštabni oficir, profesor i upravnik Vojne akademije a 1880-1882. v.d. načelnika generalštaba. Takođe, nije bio „neobično omiljen“; sudeći po sećanjima Živojina Mišića, bio je strog i ponosit, cenjen po velikoj stručnosti, no malo se s kim družio. 1a) verovatno još jedna greška novinara; kada je 1929. umro, Zare je bio 10 godina u braku, a Milica je rođena 1920.g. 2) U svojoj biografiji Jovan kasnije svedoči da se majka sa ocem rastavila 1915. Ako ne varaju "Moje uspomene" Dušana Životića, 1911. uveliko se svađala i mirila sa svojim „venčanim mužem“, Čvrgom. 3)Dr Mile Bjelajac: "Ženidbe oficira srpske vojske do 1881. godine (Slika na preseku 1874. godine)", "Ženidbe oficira srpske i jugoslovenske vojske 1881-1941. Planirano stvaranje elite", "Porodična tradicija vojnog poziva u Srbiji - Vojna elita 1804–1941", "Oficirska žena u Srbiji i Jugoslaviji 1862-1946"; u publikacijama Instituta za noviju istoriju Srbije. 4) Radenko Almažanović, značajan srpski glumac poreklom iz Rumunije, inače svojevremeno blizak saradnik mog dede po majci, glumca i reditelja Đorđa (Bosančića) Kozomare, stradao je u smederevskoj eksploziji 5.juna 1941. na daskama koje život znače. 5) Na Novom groblju, na parceli 35 u devetom redu treće s leva grobno mesto 53, leže Jovan đeneral, Svetozar, njegova žena Bosiljka (na koju se vodi), ćerka Milica i njen muž Ivko Mitrović. Milica je umrla 1981. Pada u oči da Zaretova majka Draga nije sahranjena sa porodicom. Nije isključeno da se Draga preudala posle Jovanove smrti. 6) Usmeno predanje kaže: Austrijski ili nemački trgovac Florian Beck povredi se prilikom iskrcavanje iz barže u porečkoj luci (D. Milanovac) na trgovačkom putovanju ka Konstanci, i polomi nogu. Negovali su ga Porečani, a neka dama posebno brižljivo, te se Beck oženi, ostade, i prekrsti: Borivoje Beković. 7) Beković Sluka oženio se Roksandom Maksimović, takođe pozorišnom glumicom, i sa njom dobio ćerku Dušanku. No, kako je 1915. stradao, Roksanda se preudala za Dr. Kostu Lukovića, koji je Dušanku usvojio. Vlasnik i urednik dnevnika „Vreme“, režimski novinar, jedan od potpisnika kontroverznog Apela na uzdržavanje od otpora okupatoru ’41, predratni „progonitelj komunista“ i šef državnog Centralnog presbiroa, suđen je i streljan kao izdajnik u Beogradu 1944.g. Dušanka, izvanredna lepotica, umrla je ranije iste godine, posle dugog bolovanja, kao žena Dr. Dragoslava V. Radosavljevića, biv. vicekonzula Jugoslavije u Lilu. 8) Možda tu negde leži drugi ključić za tumačenje njenih razlaza… jer - ko se ispovedao vojnom svešteniku?
Footer

PORODIČNE TAJNE

Elem

Pavin kofer tajni

Footer