U detinjstvu, i pored četvorke iz likovnog (courtesy of učiteljica), »umetnički« cvetala obasuta divljenjem ukućana i dobronamernog komšiluka. Iako se muvala po Šumatovačkoj, a kako bi bila u prilici da »gleda od čega se živi, pa uvek mo'š da crtaš u slobodno vreme«, nije izlazila na prijemni na FLU/FPU. Nikada skupila sve tri čiste da se sasvim upusti u umetnički podvig, iako flert sa umetnošću traje četvrt veka.

Uz podršku jedne pravcate i stvarne umetnice, vajarke Olge Milić, napokon se usudila, pred kraj 90.-tih, da se utisne u nešto gline; pod sankcijama je od keramike čak sasvim lepo živela, prodajući čarobne lampe »po svim boljim prodajnim galerijama« sve manje i tešnje otadžbine. U oblacima suzavca oktobra 2000., tada to nije kapirala, »kolateralno« je stradala tržišna atraktivnost ručnog rada (džeza, knjige malog tiraža itd), pa beše odzvonilo, do daljnjeg, i toj romansi; a baš je bilo lepo raditi ono što voliš i moći preživeti od toga.

Pretežno, dakle, čamila po kancelarijama, uvek »na privremenom radu u udruženom radu«; učlanjivala se s vremena na vreme u poneko udruženje, i uvek je mogla baš biti aktivnija.

Raduje se mogućnostima novih medija.