Pozdrav vašoj cyber zajednici i hvala vam na odgovorima.
Ukapirala sam za slike tek kada sam napisala post, pa me mrzelo da ga naknadno editujem... Ok je ta ideja, ali ste možda trebali dati neko obaveštenje o tehničkim stvarima za ljude koji manje barataju blogovima i forumima. Kako bilo, rešila sam da ponovo nešto pišem. Dvoumila sam se da li da pišem o svom omiljenom instrumentu, violončelu, ili o nečem drugom i rešila da temu o violončelu ostavim za neki sledeći post.
I tako- odlučila sam da pišem o (neodržanoj) Gay paradi i uopšte o odnosu naše javnosti prema ljudima drugačije seksualne opredeljenosti. Da se razumemo, uskoro ću napuniti 17. godina, dakle, imam izgrađen, samostalan stav po većini pitanja, intenzivno se družim sa prijateljima starijim od mene, smatram sebe delom zajednice koji ima apsolutno pravo da svojim glasom utiče na zbivanja u srpskom društvu! Nije bitno što su ovakvi glasovi u manjini.
Donela sam odluku da prisustvujem pomenutoj paradi i saopštila je porodici. Otac i majka su bili zabrinitu i ja ih razumem. Rekli su da podržavaju ovu feštu, na neki svoj način, da razumeju potrebe drugačijih ljudi, da bi i oni u nekim drugim okolnostima voleli da prisustvuju, ali da nije još vreme... kažu da brinu za moju bezbednost i da će uraditi sve da tog dana ne budem na mestu na kojem želim da budem. Onda se javio moj brat, koji je godinu dana mlađi od mene... Super, kaže, možda se vidimo tamo, samo ćemo biti na suprotnim stranama. Kaže još da je takvim ljudima mesto u bolnici, a ne na ulici. Bila sam šokirana... i ja i moji roditelji. Pitali smo se odakle su mu došle te ideje, ko utiče na njihovo vaspitanje, otkud toliko nasilničkih misli u tim mladim glavicama... Došlo je, naravno do svađe koju su moji dobri roditelji pokušavali da prekinu preteći i meni i bratu, pale su teške(između mene i brata, naravno)reči koje zaista nisu za ovaj post i sve se završilo tim da je i meni i njemu zabranjen, vrlo strogo, odlazak...
Parada se nije održala( nažalost)! Ova država, koja na sva usta govori o evropskim vrednostima, ustuknula je pred pretnjama neonacista (zvanično su "dali podršku") i nije uspela da obezbedi okupljanje, nastavljeno je da se priča o tom, traže se krivci, nalaze se opravdanja, daju obećanja. Ja sam sa bratom, kog volim najviše na svetu u super odnosima, ne pominjemo kada smo zajedno nikakve parade...
Meni ostaje samo onaj glas mojih roditelja da nije još vreme... Kakvo glupo i ponizno opravdanje koje non-stop slušamo za različite prilike!
Eto, toliko... Sledeći put, obećavam, pisaću o lepšim temama...Ima ih...i, mora da ih bude!

Foto: pozajmljeno sa DEVIANTART, autor THEUMBRELLA

Proleće je važno jer se tada, jel'te, buuude sva čuuuula. A zvuci i mirisi čarobno okidaju sećanja, ona neasocirana, "iznebušna".
Danas, na Kališu, uz miris borova, bio je zvuk - glas lastavica.
U kadru je bio jedan poluprofil, u nozdrvama nečiji miris, na usnama ukus, ali - to nije tema.
Elem, iznenada sam bila zaglušena sećanjima na žive slike u kojima sam bila, na sve one slike sa lastavicama; i krovovima; i treperavom svetlošću.
Na primer, Dubrovnik.
Sreća, nekada anticipacija - sada izmešana sa nostalgijom.
Rekoh, hajda da se zaigram na temu, i evo šta se "izguglalo"; dakle, prosto - let i vokalizacija lasta:
swallows flying and vocalizing Namerno ostavljam sve nedorečeno. Ne želim da snimam svoj preko zapisa iz tuđih sećanja.
Verujem da mogima ova PESMA peva nešto posebno, sadržajno, možda dragoceno.

Prvo želim sve da pozdravim i, da za početak, napišem samo jedan kratki post i da obećam da će ih u budućnosti biti više i da će biti opširniji. Zovem se Natalija Progrinjski, imam 16 godina, iz Beograda sam... Vrlo sam zainteresovana za teme iz sfere umetnosti. Sama pokušavam da budem kreativna, amaterski sviram violončelo, pokušavam da sebe pronađem i u ostalim kategorijama stvaralaštva... Nadam se da ovo neće biti shvaćeno kao neadekvatan post, puko predstavljanje, već kao želja za druženjem, dopisivanjem, razmenom mišljenja. Veoma su mi se svidele slike iz galerije, i volela bih da diskutujem o njima. Ako mi je dopušteno, zamerila bih administratoru zbog nedostatka slika na blogu. Toliko za sada, 'pišemo' se uskoro...

U savremenoj kulturi poseže se za brzim, univerzalnim ključem u tumačenju, dekodiranju sadržaja: jedan takav ključ je da stvaralačka motivacija najverovatnije proističe iz potisnute traume.
Elem, jedan (multimedijalni) umetnik postavljao je u dužem periodu, u raznim izložbenim prostorima, scene, instalacije, u okviru istog "stvaralačkog ciklusa"; koristio je "predmete iz dečije sobe", vesele boje, igračke... Elem, sve je to, na njegovo zaprepašćenje, protumačeno kao da se radi o zlostavljanju dece; povrh toga, javnost je stekla utisak da se radi o njegovom detinjstvu, o njegovom zlostavljanju. Čovek beše očekivao razne stvari, ali to ni u snu.
Ono što je usledilo govori o tome koliko je umetnik otvoreno, ne-pre-programirano biće: čovek je prigrlio takav javni odgovor, bez obzira na to koliko mu je bio stran, i nadalje tematski bazirao svoj rad na zlostavljanju uopšte, smatrajući da "smo svi deo zajedničke kulture, da uloga umetnika nosi veći stepen odgovornosti, da je kroz odgovor javnosti dobio uputstvo šta treba dalje da radi".

Na YOUTUBE-u, pogledajte



On YOUTUBE, watch

Uvek me zadivi kada se od đubreta, otpada, ambalaže... napravi nešto lepo i/ili korisno.

Na primer:



I to nije sve. Ima toga još na ovom sajtu